Ja sam likuša koja je živila bez igdje ikoga, bez prijatelja, bez momka, sama skroz. Nikad me niko
nije vidio našminkanu komplet, samo sa maskarom. Ravna sam kao daska, kosa nit je ispeglana,
nit kovrdžava, ma užas pravi. I šta da radim, nemam s kim da izađem napolje, izađem ja sama,
svaku noć, kupim pljesku ili palačinku i neki sok i sjedim u parku k’o klošar neki, hranim kera
lutalicu što je počela svaki dan da me čeka u parku kako bi je nahranila.
U međuvremenu je taj pas ušao u tjeranje i počeli su je juriti psi po kraju, i ja šta ću, odvedem je kući, ispričam istinu mojima, to da mi je jedini prijatelj i da mi je žao što sam im lagala. Pristali su i dozvolili su mi da je udomim.
Jednom sam u šetnji srela jednog lika kako zviždi u parku, okreće se prema meni,
onako oduševljeno vikne: USVOJILA SI JE?! i tako krenemo da ćaskamo, tako svaki dan u isto
vrijeme. U vezi smo 6 mjeseci, kujica je još uvijek kod mene, a jedino oko čega se sa momkom
svađam je ko će da je šeta. Spasila sam psu život, a i ona je meni.
Постави коментар