Ponekad želim da vrištim koliko se osjećam usamljeno… Nemam najbolju prijateljicu, odavno je nemam, otišla je iz ovog grada i poslije nje nijedna je nije zamijenia… Da li sam ja nezanimljiva drugima, ili dosadna, ili negativna – ne znam, ili ja nekako prosto ne dozvoljavam da mi se neko približi…
U vezi sam dvije godine, živim sa momkom..
Mogu da kažem da je dobar prema meni, i da je u teškim situacijama jedini on bio tu da mi pomogne… Iskreno, nikada mi se nije sviđao kao muškarac, ali, umio je da me nasmije kad mi je teško i da mi pomogne na razne načine. Već duže vrijeme sam navikla na njega, i zavoljela ga… Ja sam neko ko je u svom životu mnogo propatio, neko ko nije imao roditeljsku ljubav, pa, valjda mi je trebalo to da me neko voli kao on sada.
Ja sam neko ko je po prirodi pesimističan i malo negativan, pa, možda bi bilo sve mnogo lakše za mene da sam drukčija… No, možda su neke stvari ovdje nepovezane, ali ja sam nekako pisala onako kako se osjećam, samo sam trebala to negdje da ispišem, da bi mi bilo malo lakše…
Постави коментар