Kad bi me neko pitao sada da mu dam savet o drogama, kontrolisanom uzimanju i slicno, mogla bih da mu kažem samo ovo: „Pucaj sebi u glavu, brže je i bezbolnije.“ Zaljubila sam se u momka koji je alkoholicar, neodgovoran je, ponekad me tretira kao stoku ali imali smo i lepih trenutaka. Nekada smo se voleli, onda je prestao da mi posvecuje paznju, izlazio je po kafanama i trpao druge zenske. Kada sam to saznala pocela sam i ja njega da varam na sta me je on uvek kasnije brutalno tukao. Obecali smo jednom drugom da ce mo se promeniti i jesmo. Voleli smo se vise nego ikad. Taj period nase promene i neopisive ljubavi cu pamtiti zauvek. Kasnije smo oboje poceli da uzimamo drogu koji nam je prvi put ponudio nas zajednicki prijatelj, imali smo puno para pa nismo marili. Uzivali smo u osecaju blazenstva koji pruza heroin, ali sto smo dublje ulazili u taj svet, sve više sam osećala strah. Strah da ce mu zudnja za drogom, postati veca od nase ljubavi. Za sebe nisam imala taj strah, ja sam vise volela njega od droge. Odlucila sam da odem na lecenje, molila sam i njega ali on je odbijao. Izlecila sam se ali nedugo nakon toga on je umro predozirajuci se. Bolno sam vristala i plakala svako vece, pitala sam se da li sam ista mogla da uradim kako bih ga spasila. Zauvek ce jedan deo njega ostati samnom, ali bukvalno. Trudna sam i uskoro bi trebao da se rodi nas mali sin. Dacu mu ime njegovog oca, moje jedine i nesudjene ljubavi
Постави коментар