Pre 4 god devojka mi je doživela tešku saobraćajnu nesreću, 2 nedelje je bila u komi. Tad sam imao 20, svaki dan pre/posle faxa kad god sam mogao bio sam u bolnici i sedeo pored nje, pričao joj ili samo sedeo i posmatrao je.
Sve dok jednog dana mi nije zazvonio mobilni, naša pesma (Kelly Rowland – When Love Takes Over)… Izašao sam da se javim, kad sam se vratio u sobu, ona je sva mamurna otvarala oči, nasmejala se i rekla: “volim te”… (taj mali smešak, bio je najlepši ikada).
A dalje… dalje se samo sećam zvukova: pištanje kardiograma, vika sestre i doktora, zvuk defibrilatora, njegovi udarci… I rečenice: “ne, stani, otisla je… 11:42” Svake godine 20.09. ma gde god bio šta god radio u 11:42 pustim istu pesmu, progutam ogromnu knedlu, suzdržim suze, i kazem: “i ja tebe”.
Постави коментар