Trudna sam, ulazim u sedmi mesec.
U fazi sam da ne volim muža da ne volim dete, ne volim da jedem, ne volim miris moje sestre kada je zagrlim, ne javljam se nikom na telefon.
Kad mi donesu doručak u sobu iznerviraju me, kada ne donesu opet isto.
Muž me, uglavnom, nervira. Pa, mi nedostaje, zovem ga da dođe, on jadan izađe iz firme, dođe sa buketom sav srećan što ga danas volim
i kada ga vidim na vratima iznervira me npr. njegova plava košulja.
Spava na pomoćnom krevetu u sobi, zato što želim sama da spavam, jer mi neodgovara tuđ miris.
I sad ga gledam, ne znam šta mi se dešava, plašim se da ga ne izgubim, plašim se porođaja.
Plašim se da ću poludeti. A ne mogu da se urazumim.
A sećam se kako nam je bilo pre lepo, kako smo uživali.
Plašim se svega…
Постави коментар