Zaposlen sam u hitnoj kao tehničar, i prosle nedelje smo primli poziv u kom nam je rečeno da je devojčica posle časova, ispred škole, bez pulsa i bez disanja.
Palimo sirene, vozimo kroz crveno, jurcamo po gradu i ubrzo stižemo na mesto nesreće.
Doktorka i ja prilazimo i zatičemo stravičan prizor.
Devojka potpuno bleda, leži i ne diše, oko nje apsolutno nikog nema da pomogne, sem njene drugarice koja je pozvala hitnu i pobegla.
Započeli smo sa reanimacijom, koja je nama trajala kao večnost.
Proveravali smo vitale nakon svakog ciklusa, ništa, ravna linija.
Nakon 15 minuta rada na sred ulice, doktorka i ja razmišljamo da li da prekinemo sa reanimacijom, jer vidimo da nema svrhe.
Odlučili smo da je ubacicmo u kola i na putu do urgentnog nastavimo reanimaciju.
Na pola puta, kada smo mislili da su šanse da preživi nemoguće, začulo se pištanje aparata.
Nakon pola sata reanimiranja, dobili smo puls!
Sreća koju smo tad osetili ubrzo je prestala, jer smo saznali da je u ovakvo stanje upala zbog GLADI!
Постави коментар