Bila jednom jedna devojka koja je sebe mrzela zato što je bila slepa. Mrzila je svakoga osim svog voljenog momka, koji je uvek bio uz nju. Rekla mu je: “Kad bih samo mogla da vidim svet, udala bih se za tebe!”
Jednoga dana neko donira oči za nju. Kada se operacija završila i kada su joj odstranili zavoje, mogla je sve da vidi uključujući i svog momka.
On je upita: “Sad kad vidiš ceo svet, hoćeš li da se udaš za mene?”
Ona ga je pogledala i uočila da je on slep! Prizor njegovih zatvorenih očnih kapaka ju je šokirao. Nije to očekivala. Sama pomisao da bi morala da ih gleda čitavog život ju je naterala da odbije da se uda za njega.
On ode u suzama i nekoliko dana kasnije joj napiše pismo: “Dobro čuvaj svoje oči, dušo moja, jer pre nego što su postale tvoje – te oči su bile moje!”
Eto kako ljudski mozak najčešće radi: retko se ko nakon nekog vremena seti kakav je život bio pre, ko je bio uvek tu uz nas u najtežim situacijama…
I danas:
– Pre nego što kažeš neku ružnu reč, seti se onih koji ne mogu da govore.
– Pre nego što počneš da se žališ na ukus hrane, seti se onih koji nemaju šta da jedu.
– Pre nego što počneš da se žališ na svog muža/ženu, seti se onih koji mole Boga da im podari voljenu osobu.
– Pre nego što se požališ na život, seti se onih koji su rano ostali bez svojih života, koji su umrli prerano.
– Pre nego što se požališ na svoju decu, seti se onih koji žele decu, ali ih ne mogu imati.
– Pre nego što počneš da se svađaš s onim koji nije pomeo ili počistio kuću, seti se onih koji žive na ulici.
– Pre nego što počneš da osuđuješ nekoga, seti se da niko nije bezgrešan.
– I na kraju, kada loše misli počnu da te bacaju u depresiju, ti nabaci osmeh na svoje lice i kaži još sam živ, još sam tu, i zahvali Bogu na svemu.
Постави коментар