Izlazim is busa, slušalice u ušima, muzika pojačana do kraja, ljuta na sve živo, kasnim na fakultet, ne primećujem ništa oko sebe. Samo što sam zakoračila na put da odem do
stanice tramvaja osetim da me neko vuče za rukav i bukvalno me povlači unazad. Pogledam vidim neku babu, pomisljam ko zna zbog kakvih gluposti me zaustavlja dokona
baba, nadrndano skidam slušalice da čujem šta hoće kad čujem zvuk tramvaja koji mi zvoni i bukvalno koči tik do mene. Da me ona nije povukla tramvaj bi me udario. Više sam bila ljuta na sebe zbog loših misli prema njoj nego zbog svoje nepažnje. Hvala joj!
Постави коментар