Pre tacno 2 godine, 3 meseca i 15 dana, moj muž je doživeo saobračajnu nesreću. Taj kobni utorak nikad necu zaboraviti… Kisovito jutro, 8 sati nosi mi ruzu i dorucak u krevet, peva mi pesme..
Valjamo se, smejemo,ludujemo i tamo negde oko 10 sati oblaci se i govori kako ce se brzo vratiti sa
posla, da ga cekam spremna i da me vodi na romanticnu veceru….Ja se celi dan spremam, sminkam jedva cekala da dodje proslo 11 sati njega jos nema. Kontam guzva u saobracaju ili mu je nesto iskrnulo.. Sati prolaze a mene hvata sve veca panika, zovem ga ali se ne javlja… 12:45 stize mi poruka od njegove majke, kaze da dodjem u bolnicu.
Sva uspanicena odem tamo brzinom vetra kad on lezi na operacionom stolu, sav krvav, govori mi kako me voli da sam uvek bila njegova najveca ljubav, njegovo nebo njegovo sve… Rekao mi je ne zabo.. nije stigao da dovrsi rec, ispustio je dusu. Od tog dana ja vise ne zivim, nemam zivot, nemam nista, imam samo jednu ogromnu prazninu i lepa secanja… Volim te Leo.
Постави коментар