Od kad sam otišla u inostranstvo ljudi, koje smo do tada jedva poznavali, su počeli da se odjednom javljaju mojim roditeljima. Neki zvali na pića i ručkove, drugi na slave i slično. Ja sam jednom prilikom pomenula mami da mi to ponašanje deluje malo čudno, i da mislim da oni žele nešto od nas. Ona me je isprozivala, rekla da nemam poverenja u ljude i da sam sebična. Šta da vam kažem, prvi put kad sam došla kući u posetu svi ti su se najavili. Sa svima sam sela i popričala. Dve porodice su htele da im kod sebe (u jednosobnom stanu koji sama plaćam) smestim decu dok studiraju/se zaposle. Jedni su nudili 70 evra mesečno (ja stan plaćan 650, što je još i jeftino za moju lokaciju). Drugi ništa nisu ponudili, niti to pomenuli. Jedan čovek hoće da mu pomognem da otvori ovde prodavnicu, ali ja da rešim sve papire i izvešće me na ručak . I konačno, ovi zadnji oće pare da renoviraju kuću, jer eto, ja mora da imam dovoljno čim radim u inostranstvu. Nemate pojima kolko su moji besni na sebe.
Постави коментар