Nakon proslave rođendana sa familijom izašla sam nešto pre 00:00 da bi se videla sa dečkom. Taman sam sela u auto kad je njemu zazvonio mobilni. Ispostavilo se da ga zove mlađi brat kako bi mu pomogao u tuči.
Krenuo je, a da me nije pitao hoću li da idem sa njim. Sve vreme sam vrištala na njega kako bi me prvo vratio kući, a zatim da ide da pomogne bratu, međutim on je išao sve brže i brže plašeći se da ne skočim iz auta. Kad smo stigli na cilj, inače ruševine grada iz rismskog perioda, pored mraka i auta njegovog brata nismo zatekli ništa. Moj dečko je čuo neku galamu u daljini, uhvatio me za ruku i poveo tamo, ne obazirući se na moje histerisanje i činjenicu da hoću da ostanem u autu.
Kad smo stigli do mesta odakle je dolazila galama u jednoj od prostorija ruševina ugledala sam upaljene sveće, latice ruža, postavljenu večeru, vino i vatromet. On se okrenuo i pogledao me, a ja onako izbezumljena mu opalim šamar da me i dan danas zove Rambo.
Постави коментар