Imao sam devojku za poželjeti. Ali svi mi govorili da je ostavim, da je varam, jer nisam prije nje to radio, jer mi je bila prva prava devojka. Nisam ih slušao, dok i sam nisam poželeo takav život ( provod, lake devojke). I ostavio sam je, i radio tako godinama. Alkohol, društvo, izlasci, devojke i za jednu noć i za neku “vezu”. Nijedna nije bila kao ona ni u snu, ali povratka nije bilo. Prije izlaska bih se gledao u ogledao i razmišljao o njoj, posle također. Nakon dosta godina se raspalo i društvo, svi našli svoje devojke, zaručnice, meni izlasci postali najmrža stvar na svetu, sit sam bio toga ( opijanja, ku*vi, zabave i s*anja). I onda sam shvatio kako sam glup, šta sam imao i šta sam svesno izgubio zbog nečega za što ne mogu reći ni da je bilo dobro. Ona u inostranstvu već godinama, ko će ga znati je li sama ili sa nekim.
Постави коментар