GADI MI SE OVA ZEMLJA I LJUDI U NJOJ! IMAM MLAĐU KOMŠINICU, MOGU REĆI PRIJATELJICU KOJA IMA BLAŽI OBLIK CEREBRALNE PARALIZE I JAKO TEŠKO, BAŠ TEŠKO HODA, SVA ISKRIVLJENA.

Kad izađemo van, tačnije kada je natjeram da izađemo, jer je zbog svega jako povučena, meni je neugodno koliko ljudi bulje u nju kao da je nekakva nakaza, i još se međusobno lupkaju i komentiraju je. u tim trenutcima donekle je i shvatam zašto ne želi da izlazi u grad.


Meni dođe da plačem kad to vidim, a kako je njoj ne mogu ni zamisliti.

 Ona nikad ne govori o tome, samo spusti glavu, ali osjećam, znam da mnogo pati zbog tih pogleda upućenih ka njoj.