Moj najveći uspeh, kao profesora, je odvraćanje moje sedamnaestogodišnje učenice, Romkinje, od udaje.
Napustila je školu.
Pisala sam njenim roditeljima, na ulici ih zaustavljala i molila da ne čine to (oni su je podstrekivali) i da je ona vredno dete koje zasllužuje obrazovanje.
Tata je bio tvrd orah, mama se lomila.
A ona, ona se ludo zaljubila i zaista to želela.
Čak je i njegovu ljubomoru i posesivnost smatrala kao izraz velike ljubavi.
Drugarice su joj plakale. Nisu je više viđale, on ih nije dozvoljavao.
Bože, koliko sam snage uložila, koliko pričala i molila je da se urazumi.
I onda, kad sam se najmanje nadala, vratila se!
Završila 4.razred i upisala fakultet! O, da, ostavila ga je još u srednjoj…
Suze mi kreću dok pišem.
Постави коментар