Mama i tata su sve u životu dali da bih ja bio NEKO I NEŠTO u životu. Siromašna smo porodica i bukvalno su odvajali od usta da bi mene školovali. Znao sam to cijeniti i završio sam fakultet u roku, sa prosjekom ocjena 9,28. Njihovoj sreći nije bilo kraja, a ja sam bio sretan i ponosan jer sam im ispunio san, san za koji su i život bili spremni dati. Međutim, šta sam dobio sticanjem zvanja profesora matematike? NIŠTA!!! Evo me 10 godina nakon sticanja diplome na burzi rada, ni dana radnog staža, radim za dnevnicu kako bih preživio zajdno sa mojim roditeljima. Ko je kriv za to?
Ne znam, ali znam da siromašni, mali ljudi u ovj našoj zemlji ne mogu postati neko i nešto, ma koliko se trudili i bili sposobni. Vjerujte da iz ličnog iskustva sve govorim, jer kao profesori matematike rade ljudi koji su mnogo godina nakon mene završili, ali su u startu, od svog djetinjsva bili NEKO I NEŠTO. Ja sam prihvatio moju sudbinu, ali srce mi puca kada pogledam moje roditelje kako pate moju patnju, a najgore mi je jer se i dalje nadaju da ću je biti NEKO I NEŠTO. 🙁
Постави коментар